Поново прочитати

ПОВОДОМ ДВОСТРУКЕ ГОДИШЊИЦЕ МИЛОРАДА ПАВИЋА (1929–2009), НАЈПРЕВОЂЕНИЈЕГ СРПСКОГ ПИСЦА
Свака књига девица
Уз Борхеса, Ека, Маркеса, сматран је једним од најатрактивнијих писаца нашег времена. Милионе читалаца широм света научио је да сами бирају свој пут кроз књигу, не обавезно од почетка ка крају, и да сваки од њих креира сопствену верзију, уникат. Увукао их у стваралачку игру у којој нико више није недужан, ни писац ни читалац. Осећа се као писац првог, а не XXI века. Презире аматеризам, не брине за судбину књиге, нити се плаши због оних недочитаних. „Недочитана књига је као живот без смрти”

Пише: Мила Милосављевић
Фото: Жељко Синобад и Архива саговорника

Стваралачка биографија Милорада Павића саздана је од низа разноликих књижевних и научних остварења. У књижевност је ушао књигом поезије Палимпсести, а потом следе Историја српске књижевности барокног доба (XVII–XVIII), па студије Гаврил Стефановић Венцловић и Војислав Илић, књиге прича Гвоздена завеса, Коњи СветогМарка, студија Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, збирка прича Руски хрт, научна синтеза Рађање нове српске књижевности.
Романом Хазарски речник (1984), преведеним на двадесет осам језика, стиче светску славу, касније потврђену романима Предео сликан чајем, Последња љубав у Цариграду, Унутрашња страна ветра, Звездани плашт и Кутија за писање, Шарено огледало, Уникат, Свадба у купатилу, Друго тело, Стаклени пуж, Дамаскин... Том низу, несумњиво, придружиће се и тек изашли Вештачки младеж.
Поводом 90. годишњице од рођења и 10. годишњице од смрти најпревођенијег српског писца – а у сусрет Међународном сајму књига у Лајпцигу – подсећамо читаоца на интервју који је Павић дао Националној ревији неколико месеци пре свог одласка.

Од летос, једини сте живи писац чија је биста постављена испред Московске библиотеке. Колико Вам значи та несумњиво планетарна слава?
Веома сам захвалан руском вајару Григорију Потоцком, који је израдио ту бисту у Москви. Пажљиво је одабрао постамент од светлоружичастог мермера, тако да споменик не изгледа као посмртна биста. Тог споменика, иначе, не би било да нема руских читалаца мојих књига.

Милионе читалаца широм српског културног простора и широм планете научили сте једном друкчијем начину читања, нелинеарном?
Научио сам их да сами бирају свој пут кроз књигу. Нелинеарна проза вам је нешто попут шведског стола. Ако се не уплашите од слободе избора, узећете од онога што вам се свиди, онолико колико хоћете, колико вам је потребно. Нелинеарно писмо је лепо и радосно за читаоца. Омогућава да роман или причу не морамо читати само на класичан начин, свима добро знан, од почетка ка крају, већ можемо изабрати и неку своју стазу. Сва моја дела могу да се читају на класичан начин, али остављају отворену могућност да буду читана и другачије, као речник, као укрштеница, да се обрну на средини читања као клепсидра, да се схвате као приручник за гатање или као астролошки водич. То значи да ће књига сваком читаоцу бити девица.

УМЕТНОСТ ЧИТАЊА

Често сте писали о пишчевим идеалима. Шта је Ваш идеал?
Можда бих могао да кажем да је мој идеал иза мене.

Читаоцу, дакле, дајете једну веома важну улогу, која није само пасивна?
Схватио сам копродукцију писац-читалац. Писац или композитор су, наиме, само састављачи партитуре. Музика не постоји док се не изведе, не одсвира. Исто је и са књижевношћу. Она не постоји док је неко не прочита. Читаоца сам схватио као уметника и са њим поделио улоге: ја састављам партитуру, он је изводи. Читалац је, дакле, репродуктивни уметник.

Кад Вас студент новинарства, у свом дипломском интервјуу пита „како проналазите теме за писање”, шта му одговорите?
Проналазе оне мене. Повремено и сада закуцају на прозор, али ја их отерам.

Данас, у експлозији нових медија, књизи многи предвиђају лошу судбину?
Не мислим тако. Књига од папира ће умрети, јер неће више бити шума на Земљи да се секу и од њих прави хартија за књиге и новине. Али, књига је безброј пута досад умирала и као феникс се поново јављала у још моћнијем облику. Умрла је у кори дрвета, у камену, у свитку, на пергаменту, у рукописању, па ће морати и у папирнатом облику. И замениће је електронска књига. Један амерички издавач недавно је од мене тражио опцију да шест мојих романа преведених на енглески објави у електронском формату, дакле као e-book. E-book има бројне предности: можете је понети у кревет, не треба вам светиљка крај узглавља (јер она има сопствено осветљење), не морате ставити наочаре (јер се у електронској књизи слова могу повећати или смањити), не треба вам полица за књиге у стану (јер у једну електронску књигу – која, иначе, изгледа као свака друга папирната књига – може да стане стотинак романа). Волели ми то или не, то је будућност која куца на врата књиге. Никад се у историји књиге није читало као данас. Лажне су све бриге за књигу. Она ће само поделити своје дужности са новим електронским медијима. Мој рад у области интерактивне драме допринео је да осетим како заиста пишем у првом а не двадесет првом веку.

Читани сте, превођени, награђивани, популарни и у својој земљи и у свету, прати се сваки Ваш корак, свака Ваша реч посебно одзвања. Може ли се рећи да је Милорад Павић задовољан писац?
Да ли сам задовољан писац? Слава се не прашта. Уз то, ако стално морате да живите изнад сопствених физичких и здравствених моћи, онда ту нема места за причу о задовољству. Упркос томе, ја јесам срећан човек, јер ме срећним чине моје књиге, као и књиге моје супруге Јасмине Михајловић. Њене књиге, толико другачије од мојих, увек ме изненаде на посебан начин. Нарочито се радујем читаоцима и веома волим сусрете с њима. Дирљива су бројна писма која преко интернета или обичном поштом добијам из свих крајева света. Пре шест година сам направио један досије у који одлажем најлепша писма својих читалаца.

СА НУЛТЕ НАДМОРСКЕ ВИСИНЕ

Динамику коју собом носи активан стваралачки живот попут Вашег сигурно није лако подносити?
Све чешће ми је потребно да некуд отпутујем, да предахнем. Али, такво место за предах једва успевам да откријем. Један читалац ми је својевремено електронском поштом нудио да ми уступи своје куће по егејским острвима. Највише волим нулту надморску висину. Са тих путовања донесем понекад по коју причу, као из Цариграда причу „Две лепезе из Галате” или из Каира „Причу о трави”.

Које путовање, које место Вас је нарочито импресионирало?
Крф. То је острво које је окупирао свако ко је имао лађу. Једино га никада нису освојили Турци. Чувени турски гусар Хајрудин Барбароса пристао је на острво, покушао да га освоји, али, када је видео да су се Грци повукли у кршевите врлети, мрзело га је да се вере, па је ухватио ветар и оставио Крф да у следећим столећима музицира у складу са венецијанским музичким животом. Крфљани и данас певају и свирају као да сте у Италији. Јасмина је тамо довршавала своју нову књигу Љубавбез тајни коју ће „Дерета” изнети на сајам ове године, а ја сам пио „рецину” – најстарије још постојеће вино Европе (помиње се у Одисеји). На Крфу сам се сетио једнога другог грчког града и написао причу „Три мудре воде из Ефеса”. На Крфу ме је највише импресионирала „Српска кућа”, где сам се сетио свог деде који је погинуо на Солунском фронту, али и Доситеја Обрадовића, који је три пута боравио на Крфу (на жалост, тамо нема никакве плоче која би о томе говорила).

Сваки прави уметник, као и свако стварање, има неку своју нарочиту тајну, своју формулу. Имате ли Ви неки посебан образац за оне који се судбински везују за књиге?
Према једном проседеу из XV века (који је јамачно много старији), у свакој књизи постоје нека реченица или неки стих који су само ваши и говоре о вама. Отворите књигу насумице ноктом и бројте редове (стихове) док не дођете до оног који одговара датуму Вашег рођења. То је оно место на којем књига има нешто да поручи вама лично. И никада немојте поступак поновити с истом књигом. Још нешто: немојте се секирати ако вам се деси да неку другу књигу не стигнете да прочитате до краја. То није лоше за књигу. Недочитана књига је као живот без смрти.

ЗА СВАКИ ВЕК ПО БИОГРАФИЈА

Какав однос имате према бестселеру у књижевности?
Једна од последњих реченица мог романа Друго тело гласи: „Књижевност у будућност воде читаоци а не писци.”

Зна се да имате изузетно живу комуникацију са својим читаоцима путем интернета. Шта Вам обично или необично пишу, шта Вас најчешће питају?
Могао бих рећи да сам срећан човек и зато што имам милионе пријатеља – то су читаоци који ми свакодневно пишу, и то мудрије од написа које о мојим књигама читам у штампи или стручним гласилима. Рекох, имам један велики досије „Писма читалаца” који се пуни вртоглавом брзином. Поменућу неколико најновијих. Једно је са универзитета Ex en Provence у Француској. Пише ми један докторант који ради тезу о мојим књигама, па га занима мој однос према постмодернизму. Један студент медицине из Смедеревске Паланке пише ми да је читајући моје књиге и сам добио жељу да пише, а један Рус који живи у САД каже да му је девојка дала да прочита један од мојих романа да би боље схватио ко је она. Често ми траже и српске оригинале мојих књига. Мени је жао што, код оваквог стања наших поштанских и других веза са светом, нисам увек у стању да им изађем у сусрет.

Написали сте сопствену Аутобиографију за XXI век?
Ако човек живи у два века, он има две биографије. На мом сајту www.khazars.com може се прочитати моја аутобиографија за XX век. Сада први пут дајем аутобиографију за XXI столеће. Пре једне деценије оженио сам се Јасмином Михајловић. Она је тридесетак година млађа од мене, али каже да ја, осим биографије, имам и библиографију, а за себе вели да има преко сто година, јер сабирамоје и своје године. Пише романе на женском језику(на пример, Париски пољубац, издање „Азбооке”, Петроград, 2007). За седам година XXI века ја сам објавио два романа, Друго телои Позориште од хартије, као и један роман за децу и одрасле, посвећен мојој унуци Теодори. Написао сам и комедију Свадба у купатилу. За то време моја слава преселила се дефинитивно са Запада на Исток (Русија, Пољска, Јапан, Кина, Јужна Кореја...). Научио сам под старост још нешто: слава се сели и у времену. На моје запрепашћење, у XXI веку добио сам своје једино и најдраже одликовање, „Белог орла”, којим ме је одликовао Њ. К. В. Александар Карађорђевић. Имао сам једно књижевно вече у најлепшој дворани Европе, у атинском „Мегарону”. Провео сам две седмице у најлепшем хотелу на свету, „Адам и Ева” у Турској. Уместо зидова, тај хотел споља има траву, а унутра огледала. Недавно сам добио honoris causa на софијском универзитету „Климент Охридски”. То ме је подсетило да више нисам у моћи да се попнем на Јунгфрау или Гросглокнер, као у младости, док сам био алпинистички репрезентативац једне земље која више не постоји.

КАД МУЗЕ ГОВОРЕ, ТОПОВИ ЋУТЕ

Имате армију својих читалаца. А ко су Ваши књижевни фаворити?
Евгеније Оњегин Александра Пушкина, Мајстор и Маргарита Булгакова, Процес Кафке. И још сто других наслова, међу њима и две књиге Јасмине Михајловић, Путни албум и Приватна колекција.

Животни мото Милорада Павића?
Кад музе говоре, топови ћуте.

Како се од свих Ваших талената издвојио баш овај који је одредио Вашу данашњу професију?
Није се издвојио. Павићи су већ преко двеста година писци. У сваком другом колену имали смо понеког песника или драмског писца, још тамо од XVIII века, када је у Будиму један мој далеки предак објавио збирку десетерачких песама следећи моду гусларске епике.

Да можете, шта бисте мењали на пређеном путу?
Понеку реченицу у понекој књизи. Али пошто знам како се то свршило у Дучићевом случају (катастрофом, кварио је своје стихове), не усуђујем се да то радим.

Политика?
Нешто чега се треба чувати ако нисте професионалац (ја презирем аматеризам).

Вера?
За мене је хришћанство нераздвојиво од хришћанске културе и посебно уметничких токова Балкана. Кад помињем да припадам византијском комонвелту, како се то данас каже, онда хоћу да упозорим да кроз византијску традицију постоји једна веза са античком Грчком, која је жива и данас на Балкану кроз епске традиције разних народа. У том смислу, и моји романи су део те епске традиције.

Тренутно читате?
Једну сјајну књигу о реконекцији, дакле нема везе са белетристиком.

А пишете?
Недавно сам написао своју последњу причу. Тако се и зове. Посвећена је једном умрлом песнику. Није објављена. Можда је нећу ни објављивати.

***

Звучање
„Имам једну потребу, не само кад је реч о поезији, него уопште о књижевном стварању, да своју реченицу и своје текстове читам наглас самом себи да бих проверио како они звуче. Наиме, ја реченицу нисам учио од писаца, него од српских беседника XVII и XVIII века, нарочито од гласовитог сентандрејског беседника Гаврила Стефановића Венцловића, једног од највећих стилиста српског језика. Дакле, учио сам реченицу намењену да буде гласно изговорена у цркви или негде другде на јавном месту, а не да буде записана и прочитана оком. Та реченица има реторички набој, реторичку подлогу.”

***

Театар
У XXI век Павић је, каже, ушао преко позоришних дасака. Последњих година изведен је велики број комада насталих по његовим књижевним текстовима, почев од „Хазарског речника”. У Прашком позоришту извођена је мултимедијална верзија тог славног романа, Театар из Аугзбурга игра исту представу. Драму „Заувек и дан више” поставили су Московски художествени театар (МХАТ) и театар из Вороњежа. Петроградско позориште „Особњак” игра „Лексикон” (верзију „Хазарског речника” у духу комедије дел арте)...

***

Вештачки младеж
Најновији роман Милорада Павића „Вештачки младеж”, у издању Матице српске из Новог Сада, тек отиснут ка читаоцима, садржи у себи још два романа овог писца („Стаклени пуж” и „Дамаскин”), као и CD са грчким филмом о животу и делу прослављеног писца. Роман, открива нам писац, говори о чињеници да на једном од раскршћа у животу бивамо принуђени да изаберемо своју будућност, овакву или другачију, што зависи од одлуке у том одсудном часу. Дело слика обе будућности, пратећи јунакињу у оба крака после пресудне одлуке.

***

Јесен
„У манастиру Рача на Дрини управо је одржан један скуп о мојим књигама, у оквиру сталне тамошње манифестације. У Русији ће ове јесени објавити моју ,Кратку историју Београда’, у преводу Ларисе Савељеве. За низ својих књига имам уговоре са издавачима у Европи и Азији, а Матица српска ће објавити једну књигу о рецепцији мојих књига у свету. Пошто има око 40 превода мојих књига на стране језике, то је велики посао.”